Братія-словѣны или зачто мы трѣбаме обчій јазык

Братiя – словѣны, или зачто мы трѣбваме обчiй jазык

Словѣнскый свѣт има давнуjу и богатуjу повѣсть. Племены прасловѣнов поjавиху сѧ на ширях Еўропы jуж около двєхь тысѧч лѣтов назад. Найпърво, имѣjачi обчность обвлостi, они розвijѣху сѧ вкѫпу, розпростреняjачi cѧ на брегах Днѣстра, Вислы, Днѣпра. Зазначовут трѣ словѣнскїji обчностi в тому кроку – антов, вѣндов и склавѣнов. Але потому, под напром кочовников-аваров, насташе розкол в словѣнских племенах. Вѣнды преjiху назапад, обсадаjачi (обживајачи) склон Альпов, рѣк Одры и Дунавы; склавѣны преjiху наjуг, на Балканы. Анты преjiху насевер, до мωря Балтiйскега. Так возникнуше сбор племенов, кторыjе назывют сѧ нынѣ jак западныjе, jужныjе и източныjе словѣны.

Во вротку розсаданя словѣны жиху на огромнoї обвлостi для Еўропы: од Лабы на западу до Волгы на изтоку, од мωря Эгєйскега на jугу до Невы на северу. Далєj, хвала розвôју Києвскої Русі и Россійскої Държавы, словѣны обжиху всію Източну Еўропу и Сибирь. Вопреки всєм противоречностям в політикѣ и меџоусобицу, продължаше удържавати сѧ культурнаја и јазыкѡваја сложка славѣнов. Безсомнѣнно, племена, кторыјі граничѣше с другыми народами прежише вєлеје натіскане культурно и јазычно, влично тюркскых, ромѫскых, фино-угорскых народов.

Вопреки овому, словѣны сохранише культурнују самоличность и мислёобраз. Мы лєгко можеме разбирати чёловѣка из нашої же скупины (източної, западної, јужної) и с малым трудом можеме установити обченіе с чёловѣком из другої скупины словѣнов. Ово и дава нам право да говоримо про “братство” словѣнскых народов.

Многыјі словѣнскыјі народы нестанаху, нѣкторыје совсем недавно. Наприклад, полабскаја культура заједно с јазыком быше ушла к средѣ 20 вѣка. Але вѣчина од них останаше жива, и то, каково хте је будучность словѣнов, залега от нашых обчіх усілій.

Из днешных словѣнскых народов толіко източно-словѣнскаја скупина имѣше относительнују сталость и самодостаточность. Руськый прежише нѣколіко вълн иностранної јазыкѡвої вмѣшкы – монгольскују, немецкују, французскују и ѫглицкују, з кторых он, говорячи обчіо, вышел је както витѧзь, обогативши и ро́знообразивши своје словниство. Днесь ѫглицкаја вмешка не је закончена, која је сильнейшаја з времені монголо-татарскега ига, махнавшаја многыје родноруськыје слова из говореня. Но и с овом словѣны свладајут, присвојачи новоје, а иноґда и возвротајачи ујитоје.

По-другому стојат справы у другѣх словѣнскѣх скупинах. Не имаячи ста́лої държавності, западныјі и източныјі словѣны быху под сталым влівом другых народов. Тако, вмешку турецкога јазыка в јужно-словѣнскыјі јазыкы и культуру је можно съодносити важності с татаро-мѫґольскым игом для Русії. По зволенню од турков, јужныјі словѣны сташе под западный влів, тако че мы можеме видѣти доволь дұжый брой пожичков од ѫглијскога, фрѫцузскога и.т.д. у болґарском и сърбском јазыках.

Западныје словѣны през своју повѣсть непрестанно је застрашали сѧ влівом ромѫских јазыков. Тако, под напром ґермѫцев, словѣны лишиху сѧ својѣх зємь воздоль Лабы и уступиху към Одрѣ. Сяко, допаду ромѫских племенов помогаше и пријѧтіе латі̨скої азбукы јазыками западных словѣнов, замѣсто можнога ґлаґоличнога или кирилличнога. Как бы ни было је, словѣны, хотя претерпиху безбройну воздѣйность на своју культуру, сможише съхроніти обчность јазыков до днешного дня.

Вопрос на возједнаніе словѣнскых народов непокојаше всѣх вѣче много вѣков назад и пријмаху сѧ пробы за выконаніе я. Можно је почитати в тѣх Києвськују Русь, Вєлікоје кнѧжество Литѡвскоје, розширене Русійскої Імперії на запад, вытвор пријѧзных звѫзков с Балканскѣми държавами, зтвораніе ОВД, Југославії, Чѣхословації. Једнако житейско вопрос неможності или недлоговѣчності овога сојѫза појавяху сѧ поради уставене не пријѧзных, братских звѫзков, а превышене значеня једнога народа над всѣми остатными участниками сојѫза, че неминовно привоџаше към розпаду и неуспѣху.

Повстануше справедливаја видія, че неможность зтворити подобноје здруженіе је з доводу політичных значень нѣкаї държавы. Ово је безспорно, але ровнѣж и з јазыку обченія, държавном или сојѫзном јазыкѣ. Је неможно пък зтворити урѧдными всѣ јазыкы и наречія, кторыје су в нѣкаї мѣстності, а оглошене једнога јазыка по-гловным інога мы, хочаме але не, предвидѣме розпадане подобных звѫзков.

Потрѣба и важность зтвораня над-(обчio-)словѣнскега jазыка бѣше увѣдомена jещо в 16 вѣку, коґда быху учiнѣны пєрвы пробы на зтворане обчего для всiхь словѣнов jазыку. Але онѣ не принѣсли су очакваных вротков и топнуху в небытіе.

Мнозинство послѣдных розвôјов пансловѣнскых јазыков стројаху сѧ на засадѣ упрощенія словниства и мълвницы јазыков. Такѡвы су, наприклад̨ Славио и Меџусловянски језик. Мы мыслѣме ово грешным у корню, такјак новый јазык трѣбва быти нацѣлен не на розклад культур, а одвротно, на удържоване вєлікості и красоты словѣнскої культуры и самостойності. Затога наша засада је не «Збавити все чуџоје», а «Зједнити все найлѣпшоје».

Мы зачинајемо розвôј новога јазыка с научнога погледа и надѣџемо сѧ, че наш труд хте принесе користь, так че в будучності на закладѣ тої мы хте могаме да заједнити сѧ наконец с нашыми братскыми народами, заборавивши всє обчія обіды и споры. Претоже мы сме вєлікый народ, чы наше свѣтлоје времѧ је зо́стало сѧ вчера и упреду је толіко тєма? Мы не вериме в то, а вы?